Тим речима је ратни ветеран Zarko Nikolic отпочео своју причу.
У рат га је испратио отац, са кућног прага у селу Студенац код Житорађе.
Из рата вратио се жив и “здрав”.
Какве се мисли након ратних ужаса у њему роје то само зна он, а оно што и ми остали знамо је то да му ситуацију отежавају и услови у којима живи. Живот без воде, струје, у трошној кући тешко да се може и назвати животом, ако томе придодате и здравствено стање… Жарку је погоршан вид, остао је и без зуба…
Утeху налазио је у природи, у дружењу са животињама и саборцима који су га обилазили и који су и покренули иницијативу да му се помогне.